Dan kada se mladneci čuvaju od zlih duhova- Svadbeni običaji kod nas i na Zapadu

Jedan od možda najupečatljivijih momenata svake svadbe je bacanje bidermajera, i dilema koja će ga od devojaka uhvatiti i tako sebe označiti za "sledeću" za stajanje na "ludi kamen". Na nekim svadbama baca se i podvezica - koju hvataju muškarci. Mladenci obavezno nose nešto plavo, nešto staro, nešto novo i nešto tuđe. To dolazi iz stare engelske pesmice. Nešto staro predstavlja kontinuitet i tradiciju, nešto novo je pozitivan stav prema budućnosti, nešto pozajmljeno simboliše sreću, a plavo je čistota, ljubav i vernost.

Verenički prsten se kod nas nosi na domalom prstu desne ruke, jer kod našeg naroda postoji priča o dobroj i lošoj strani. Dobra strana je uvek desna, tu sedi anđeo i zato tu dolazi prvo verenički prsten koji čuva mesto burmi, a kasnije i burma. Na Zapadu je običaj drugačiji, pa se verenički prsten i burma stavljaju na levu stranu, jer se smatra da vena iz tog prsta ide direktno do srca. Taj običaj potiče još od starih Rimljana i oni su tu venu zvali "vena amoris".

Kraljica Viktorija je 1840. uvela modu nošenja belih haljina na dan venčanja. Do tada su se jednostavno oblačile - najlepše haljine. U nekim krajevima Srbije, tačnije u Vojvodini, i dan danas je običaj da se nosi crvena haljina na venčanju, jer simbolizuje mnogo ljubavi.

Danas na Zapadu postoje deveruše koje stoje uz mladu i sve do jedne nose iste haljine. Taj običaj potiče iz starog Rima, gde je istim haljinama trebalo zavarati zle duhove koji su mogli da unesreće mladu. I kod nas je postojao običaj da su se žene (takozvane "lazarice") prerušavale u mlade i mladoženje iz istog razloga kao i deveruše - da bi zbunile zle duhove.

Kad smo kod zaštite od zlih duhova: na Zapadu mlade zato nose veo. Taj običaj vodi poreklo iz starog Rima. Sličan običaj je i kod nas. Smatralo se da je baš na dan svadbe delovanje nečastivih sila pojačano. Zato su se vezivali crveni končići, kitilo se ogledalcima da bi se demoni uplašili svoje ružnoće i stavljao beli luk u nedra protiv uroka. Pre skidanja venčanice, običaj je bio da se mladin veo zakači na drvo, koje je simbol poroda i novog života.

Svadbena torta vodi poreklo iz Rima i Grčke, gde je bio običaj da se hleb lomi preko mladine glave da bi imala poroda. Kod nas je običaj da mlada uzima u naručje najmlađe dete iz muževljeve familije (nahoče), podiže iznad glave i okreće tri puta u krug kako bi ona i mladoženja imali mnogo dece. Pre odlaska na venčanje, mlada prima blagoslov od roditelja i nazdravlja sa svatovima. Mlada pije iz staklene čaše, a zatim je baca. Ako se čaša razbije, rodiće muško dete, a ukoliko ostane cela - biće žensko. Torta je kod nas uvedena tek kasnije i simbolizuje sladak bračni život. Vlada običaj da se pred sečenje torte mladenci dugo ljube i tako svima pokažu svoju ljubav.

Zapadni običaj vezivanja u čvor potiče iz keltske, hindu i egipatske kulture, u kojima se vezuju ruke mlade i mladoženje. Običaj pokazuje vezanost dve duše i njihovu posvećenost. Taj običaj videćete i kod nas na crkvenim venčanjima i ima slično značenje.

Kao i na Zapadu, tako i kod nas postoji običaj prenošenja mlade preko praga. Razlog je isti - da se ne probude duhovi predaka koji, po slovenskom verovanju, žive u pragu kuće.

Na Zapadu se venčanja obično dešavaju u junu: taj običaj vodi poreklo iz Rima, gde je bilo dobro venčavati se u junu, jer je boginja Junona upravljala brakovima i porođajima. Kod nas su se venčanja uglavnom dešavala u jesen (septembar ili oktobar) kada se svi poslovi u polju i oko zimnice završe.

Medeni mesec nije uvek bilo luksuzno putovanje posle sklapanja braka. Naime, u drevnim severnjačkim običajima, posle venčanja bračni par se krio i niko ih nije viđao. Rođaci bi im darivali medno vino za tih 30 dana ili jednog lunarnog meseca. Odatle taj naziv i vuče poreklo. Kod nas nije postojao takav običaj. Mi smo imali "slaganje mladanaca" i njihovo uvođenje u bračnu sobu koje je radio kum ili neko od mladinih rođaka, što je bilo praćeno bukom.

Mnogo toga baš i nema veze sa Srbijom i običajima ovde, ali je usvojeno i kod nas, i primenjuje se zajedno sa starim našim običajima.