DRAGULJ PALATE- "Tadž Mahal strast ljubavi jednog vladara iskovana u živom kamenu".

Postoje ljubavi koje su zanele ne samo njene aktere već i čitav svet. Neke od njih obeležile su godine, druge decenije, a pojedine i vekove.Postoji jedan spomenik, možda najlepši na svetu, spomenik čovekove ljubavi prema ženi....Zove se Tadž Mahal.

Britanski pesnik Ser Edvin Arnold rekao je da "Tadž nije arhitektonsko delo kao što su to druge građevine, već strast ljubavi jednog vladara iskovana u živom kamenu".

Mauzolej iz 17. veka je u Agri, sagradio indijski Šah Džahan kao simbol velike i večne ljubavi prema svojoj preminuloj supruzi Mumtaz Mahal čije ime u prevodu znači izabranica,dragulj palate.

Lepotu četvrte žene Šaha Džahana, opisivali su pesnici pevajući o mesecu koji je trebao da se sakrije kada bi se Mumtaz Mahal pojavila. Ona je u pravom smislu reči bila vladarka sveta, a šah Džahan je, kažu, živeo da bi joj ugodio. Obožavao ju je, obasipao blagom iz svojih riznica i cvećem iz svojih vrtova.

Kada je 1631. godine izbila pobuna u njegovom carstvu, sa vojskom je krenuo da je uguši. Kao i uvek, sa njim je krenula i voljena carica Mumtaz Mahal . Mumtaz je za sedamnaest godina braka imala četrnaest porođaja, ali je poslednji bio koban.

Po legendi, Mumtaz je na samrti Šaha Džahana zavetovala da joj ispuni četiri želje: najpre da će joj podići spomenik dostojan njene lepote, da se više neće ženiti, da će biti dobar prema njihovoj deci i da će joj posećivati grob na svaku godišnjicu.

Šah Džahan bio je toliko ožalošćen da je odustao od daljeg vojnog pohoda, vratio se u palatu, ušao u jednu odaju i iz nje nije izašao devet dana. Ništa nije jeo ni pio, a jedini znak da je živ bilo je ječanje koje je dopiralo iz odaje. Kada se pojavio pred podanicima, njegova kao ugljen crna kosa bila je bela kao sneg.

Na obalama široke i lenje reke Jume, Mumtaz je bila srećna, pa je Šah odlučio da u Agri, trećoj od prestonica Indije podigne grob kao "uspomenu na Mahal". Da bi to učinio bilo je potrebno dvadeset godina i 20.000 radnika. Nazvao ga je Tadž Mahal.

Grobnica je nekad bila prekrivena pokrovom od pravih bisera, u nju se ulazilo kroz srebrna vrata filigranske izrade, a okruživala ju je čipkasta ograda od pravog zlata.

Tadž Mahal izgleda drugačije u zavisnosti od doba dana i godišnjeg doba. Boja neba ogleda se u belom mermeru, dok mu sunčevi zraci dodaju element večnosti. Posebno je upečatljiv u dane punog meseca. Ponekada se, u maglovito jutro, ako se gleda sa tvrdjave u Agri, čini kao da je dvorac koji lebdi na ćilimu od oblaka.

Poetska legenda, koja prati reči Rabindranta Tagorea da je "Tadž Mahal suza na obrazu vremena", kaže da se svake godine tokom kišne sezone na mauzolej padne samo jedna jedina kap kiše.

Treba li krivica tražiti utočište ovde, kao izvinjenje, postaje čista od greha. Treba li grešnik poći do ovog zdanja, njegovi gresi biće zaboravljeni.Prizor ovog zdanja stvara prizor tuge, Sunce i Mesec suze liju iz očiju. – te stihove zapisao je Šah Džahan kako bi objasnio značenje Tadž Mahala.